EN
Razumevanje proizvodnje i potrošnje plastike
Globalni trendovi u proizvodnji i potražnji za plastikom
Данас свет производи четири пута више пластике него у 90-им годинама, достижећи око 468 милиона метричких тона годишње према подацима ОЕЦД-а из 2022. Већина овог материјала завршава у паковањима, градевинским материјалима и свакодневним производима зато што је јефтин за производњу и погодан за скоро све. Али постоји велики проблем за нашу планету. Само око 9% се поново користи након што људи заврше са његовом употребом, док отприлике 40% постаје једнократна амбалажа која се одбацује у року од неколико дана, према извештају из 2023. године. Ствар се и погоршава. Земље у Азији, Африци и Латинској Америци су углавном одговорне за пораст тражње у последње време, чинећи више од половине светске потрошње. То значи да се ради о још више шума који се сече ради сировина и вишим нивоима загађења угљеникима широм света.
Анализа токова материјала (MFA) пластика у индустријским системима
Анализа токова материјала показује прилично велике проблеме у нашем систему у овом тренутку. Око две трећине свих пластичних производа нестају из индустријских система у року од само једне године након производње, према истраживању објављеном у Nature Communications-у још 2023. године. Већина произвођача и даље се углавном ослања на нове сировине уместо на рециклиране материјале, при чему око 88% материјала који улази у фабрике долази директно из извора, а не се поново користи. Ипак, постоји нада. Недавна анализа указује да ако бисмо пратили одређене врсте пластика, као што су PET боце и флексибилни полипропиленски судови одвојено, могли бисмо значајно смањити отпад – чак за трећину – једноставним побољшањем процеса сортирања ових материјала пре даље обраде.
Географско концентрисање производње и обраде пластика
Азијско-тихоокеански регион је свакако највећи светски произвођач пластика, са готово половином (48%) светске производње пластика, али рециклира само око 14% отпада који се одбацује, према истраживању објављеном у часопису Frontiers in Thermal Engineering прошле године. Чињеница да се у том региону одвија толико велика производња ствара ризик и за друге делове света. Узмимо на пример Европу и Северну Америку – скоро осам од десет произвођача пластика у тим регионима зависи од увоза сировина из Азије. Постоји и еколошки аспект. Чак 74% фабрика смештено је на мање од 50 километара од важних водних система, што ставља природу и локалне заједнице у стварни ризик уколико дође до несреће или загађења.
Увоз и извоз пластичних сировина, полупроизвода и готових производа
Светска трговина смолама доноси око 312 милијарди долара годишње, што показује колико још увек зависимо од фосилних горива за нашу индустрију пластика. Већина ових трошкова потиче од нафте и етана, који заједно чине скоро три четвртине онога што улази у производњу смола. Од 2021. године, када су више од 129 земаља започеле забрану увоза запушених пластика, ово је принудило око 19 милиона тона отпада да се врати на локалне депоније. Међутим, десила се занимљива ствар – упркос строжим захтевима за квалитет рециклираних материјала, количина извезених рециклираних пелета је заправо порасла за 22% прошле године. На први поглед ово изгледа контрадикторно, али може указивати на промене у ставовима према рециклирању и одрживости у различитим тржишним областима широм света.
Еколошки утицај производње и отпада пластика
Угљенични отисак и исцрпљивање ресурса у производњи пластика
Полимерна индустрија данас готово све своје сировине добија из фосилних горива, чиме доприноси отприлике 3,4% годишњих светских емисија стакленичког гаса. То је приближно једнако 1,8 милијарди метричких тона CO2, према извештају Thomasnet-а из 2023. године. Уколико наставимо на исти начин, производња пластике може до 2040. године да узме скоро 19% укупног планетарног угљеничног квота. Проблем се погоршава и зато што се око шест процената све глобално употребљене нафте користи за производњу једнократних пластичних предмета које свуда видимо, као и две процената и природног гаса. Замислите овако: производња једне тоне пластике захтева скоро три тоне сирове нафте и проузрокује еколошке трошкове који су процењени на око 740.000 долара током времена, према истраживању Института Понмон из прошле године.
Загађење пластиком и његова веза за Циљеве у сферу одрживог развоја УН (SDGs)
Пластични отпадак на озбиљан начин успорава напоре ка циљу 14 Одрживог развоја – Живот испод воде. Сваке године око 14 милиона метричких тона тог отпадка заврши у нашим океанима, где заробљује морске створења и загађује скоро девет од десет морских станишта. Ствари се погоршавају када погледамо микропластику – ове ситне честице се појављују у 94% узорака воде из чесме на глобалном нивоу, према недавним испитивањима. Ова ситуација јасно се супротставља циљевима циља 6 Одрживог развоја – Чиста вода и канализација. Студија из 2023. године, коју је објавио Савез за загађење пластиком, показала је да загађење пластиком доприноси око 9 милиона превремених смртних случајева годишње, што иде у супротност са свим циљевима које пропагира циљ 3 Одрживог развоја – Добро здравље. Сада владе широм света почињу да се фокусирају на решења која одговарају овим циљевима одрживости. Једна од већих иницијатива је усмерена на елиминацију нересайклираних пластика до 2030. године. Ако произвођачи из свих индустрија заиста испуне овај план, то би могло смањити продор пластике у океане за чак осам десетина у односу на садашње нивое.
Unapređenje tehnologija reciklaže i modela cirkularne ekonomije
Mehanička i hemijska reciklaža: efikasnost i skalabilnost
Većina mehaničkih metoda reciklaže deluje samo za određene vrste plastike. Na primer, PET boca gubi oko 33% svoje zatezne čvrstoće nakon samo tri ciklusa prerade, prema istraživanju Ponemon iz 2023. godine. S druge strane, hemijske metode reciklaže, kao što je depolimerizacija, mogu zapravo razgraditi plastiku natrag na njene osnovne gradivne blokove. To omogućava oporavak materijala pogodnih čak i za primene u kontaktu sa hranom. Neki enzimski pristupi takođe su postigli impresivne rezultate, dostižući nivo čistoće od oko 89%, kao što je prikazano u nedavnoj studiji iz 2024. o inovacijama materijala. Problem je što hemijske reciklažne kapacitete širom sveta godišnje obuhvataju manje od 5% svih plastičnih otpadaka, prema Geyeru i saradnicima iz 2023. godine. Ali postoje obećavajući razvoji na vidiku. Nove AI vođene tehnologije za sortiranje već sada poboljšavaju efikasnost tradicionalnih mehaničkih procesa reciklaže za otprilike 30%, što predstavlja značajan napredak ka boljim rešenjima upravljanja otpadom.
Proširena odgovornost proizvođača i inicijative industrije za kružni tok
Sve više kompanija se danas okreće višekratnoj ambalaži, naročito s obzirom da automatski sistemi za vraćanje pomažu u smanjenju upotrebe novog plastičnog materijala za palete za oko 40 odsto. U zemljama gde postoje zakoni o Proširenoj odgovornosti proizvođača, koje obuhvataju 34 države, brendovi zapravo moraju sami da plate izgradnju mesta za prikupljanje otpada, što je dovelo do godišnjih investicija od oko dve tačke jedan milijardu dolara u sisteme zatvorenog ciklusa, prema najnovijem izveštaju UNEP-a iz prošle godine. Grupa Plastični pakt i slične industrijske grupe uspele su da spreče odlazak oko osam miliona tona plastike na deponije otpada od kada su započele saradnju 2020. godine. To rade pretežno tako što svi u toj oblasti prate ista osnovna pravila za sortiranje i preradu materijala koji se mogu reciklirati.
Prepreke kružnom toku: Zašto linearni modeli ostaju uprkos ulaganjima
Превише се ослањамо на нове пластике јер су наши системи прикупљања отпада разбацани. Погледајте само рециклирање флексибилних амбалажа – свега 12% градова широм света имају иједан облик прикупљања овог отпада код куће. Онда је ту и питање новца. Прерада PET материјала и даље кошта око 17% више у односу на обичну пластике, према подацима ICIS-а из прошле године. А изградња механичких постројења за рециклирање? То захтева значајна почетна улагађања, неких 740 милиона долара. Сви ови проблеми показују зашто нам заиста требају боље политике које ће ићи у корак са технологијом ако хоћемо да постигнемо напредак ка кружној економији. Систем тренутно није правилно организован да омогући ову транзицију без закаснилa.
Правни оквири и глобални регулаторни трендови у управљању пластиком
EU’s Single-Use Plastics Directive and Its Global Influence
Од 2019. године, Европска унија је усвојила Директиву о једнократној употреби пластика, која у основи служи као модел за друге регије. Директива забрањује уобичајене предмете као што су пластика прибор за јело, сламке за пиће и онда оне досадне контейнере од пене полистирола које сви познајемо из паковања брзе хране. Постоји и захтев да се до 2029. године прикупи најмање 90% ПЕТ боца. И земље ван ЕУ су такође обратиле пажњу. Сада их је 27 различитих земаља које прате овај пример и усвајају своје верзије забране пластика. Канада планира да у потпуности елиминише пластику једнократне употребе до 2025. године, док неколико земаља Југоисточне Азије постепено ограничава употребу пластика у својим територијама. Према недавном Извештају о глобалном управљању отпадом који се очекује 2025. године, ако ове регулативе остану на снази, могу смањити загађење океана пластиком за око 40% пре него што наступи 2030. година. То указује на нешто веће – на спор, али стабилан помак ка међународном споразуму о начину борбе против загађења пластиком.
Међународне забране микрозрна и једнократне пластике
Забране микрозрна сада важе у отприлике 43 различите земље широм света. Сједињене Америчке Државе су још 2015. године усвојиле закон о водама без микрозрна, а Јужна Кореја је недавно приступила забрани из 2023. године која циља козметичке производе који садрже микропластике. Већина земаља чланица ОЕЦД-а, отприлике више од 90%, данас има правила против једнократне пластике. Земље које се још увек развијају, као што су Индија и Кенија, обично прво фокусирају забране на танким пластичним кесама које се лако растежу. Иако се ови еколошки напори уклапају у Циљеве трајног развоја број 12, који се односи на одговорно потрошачко понашање, и број 14, који се односи на заштиту морске фауне и флоре, и даље постоји велики проблем у спровођењу ових мера у многим областима где још увек нема адекватних система управљања отпадом.
Препоруке за политику одрживе производње пластике
Кључне стратегије обухватају:
- Обавезе употребе рециклираног материјала : Минимум 30% за паковање до 2030. године
- Проширена одговорност производиоца (EPR) шеме које обухватају 100% пластичног отпада од корисника
- Механизми за ценове емисија угљеника кажњавање производње виргинских полимера
А анализа тока материјала из 2023. године показује да ове политике могу смањити емисије од производње пластика за 22%, истовремено убрзавајући инвестиције у кружно економију. Усаглашавање дефиниција „могуће за рециклирање“ и „могуће за компостирање“ пластика у различитим правним системима остаје критично да би се избегла фрагментација тржишта.
Нове алтернативе: биопластика и одрживе сировине
Биопластика и биомаса као сировине: потенцијал и ограничења
Биопластика направљена од ствари као што су кукурузни скроб или шећерна трска пружају начин за природно разградивање материјала уместо да се ослањају на нафтна производа. Аналитичари тржишта причају о томе колико би ова индустрија могла да се доста прошири, можда чак достизући бизнис вредан око 98 милијарди долара до 2035. године. Компаније које се баве паковањем и произвођачи аутомобила посебно су заинтересовани у овом тренутку. Полимлочна киселина или ПЛА заједно са другим пластицима биљног порекла изгледају прилично добре на папиру, али искрено, и даље коштају око два до три пута више од обичне пластике. Та разлика у цени је проблем. Још један велики проблем потиче од коришћења пољопривредних површина за ове материјале када људи имају потребу за узгојем хране. То је навело истраживаче да разматрају различите алтернативе. Ствари попут остataka урожаја након жетве и чак алги које се гаје уз посебне услове добијају све већу пажњу. Неки стручњаци мисле да бисмо могли да смањимо зависност од традиционалних извора биомасе за отприлике 40 посто у року од неколико година ако ови нови приступи донесу резултате.
Смањивање загађења микротрговином (нано) пластиком кроз иновације материјала
Нови развоји у биоразградивој пластици постизају значајан напредак у борби против проблема микропластике тако што раде са природом, а не против ње. Узмите, на пример, ПХА — ове компостабилне биопластике могу се потпуно разградити за око шест месеци када су у индустријским условима компостирања, док пластици који се обично користе требају стотине година да се разложе. Неки узбудљиви нови напредак је довео до водом растворљивих алтернатива за ствари као што су фармерска покривања и паковања која буквално нестају након употребе, чиме се спречава продор ситних пластика у нашу околину. Док светска земља наставља да усваја законе којима се ограничава употреба једнократне пластике, оваква решења би могла значајно смањити количину пластике која одлази у океане — између 8 и 12 милиона тона годишње — до средине следеће деценије, према садашњим проценама.
FAQ Sekcija
Колика је тренутна глобална производња пластике?
У 2022. години, светска производња пластике је достизала око 468 милиона метричких тона годишње.
Која су основна употреба пластике у индустрији?
Већина произведене пластике се користи за паковање материјала, грађевинске материјале и свакодневне производе.
Како производња пластике утиче на животну средину?
Производња пластике значајно доприноси загађењу угљеника и исецању шума, користећи значајан део фосилних горива која резултирају високим емисијама стакленичког гаса.
Које су алтернативе традиционалној пластици на тржишту?
Биопластика направљена од кукурузног скроба или шећерне трске, као и друге иновативне биоразградиве опције као што је ПХА, истражују се као алтернативе традиционалној пластици.
Зашто је ниска стопа рециклирања пластике?
Ниска стопа рециклирања је последица великог зависности од сировина и неефикасности у садашњим системима и технологијама рециклирања.